I pored zabrane da to uradim i moje izjave da sam samo tri puta u životu napisala post, 
hoću da ovde ostane zabeleženo:
Bila sam u poseti mom omiljenom piscu. Umesto oko podneva, stigla sam u 7 sati ujutru, jer je zbog najavljene kiše drug sa kojim sam išla krenuo pet sati ranije.Dvoumila sam se da li da im javljam da sam stigla pre podneva ili da sedim negde i gledam kako skazaljke napreduju ka broju 12.. Ipak sam poslala SMS, očekujući da je telefon isključen. Nije bio isključen,koliko da se zna.
Još sto godina da živim i čitam knjige i učim se lepom pisanju ne bih uspela na pravi način da dočaram atmosferu koja vlada među njima. Ni da njih opišem onakvima kakvi jesu zaista. Nikad ne bih poverovala da toliko prijateljstva i topline i brige za druge danas postoji u vremenu kad se ljudi brinu samo o svome dobru. Pravi su!
Upoznala sam pesnika, pila sam domaće belo vino na četrnaestom~~ spratu pod suncobranom, dok je padala hladna kiša kod jedne lepe i lepo pocrnele osobe, tek pristigle sa ostrva, jela neviđeno ukusna a jednostavna jela, slušajući retardinjova “jednostavna” objašnjenja kako se prave, zamenila sam se sa brojanicama sa zakletim ateistom, podržavala koliko sam umela najlepši glas koji sam ikad čula, nadmetala se (bezuspešno) u pričanju viceva sa osobom koja ih priča kao da prikazuje film. Pila sam bambus u njihovom kafiću i koktele kojima ne znam ime na mestima za koje nisam verovala da postoje osim u njihovim pričama. I sve te sate i minute bila sam u kabanici jedne predivne devojke, na čiji sam nagovor skinula šminku prvog dana i do sad je nisam stavila.
Hvala vam svima. Kad poželite da se opet družimo dovoljan je samo jedan poziv. Više nikada neću reći da je nemoguće preko interneta upoznati VELIKE, VELIČANSTVENE ljude, koji se neprekidno smeju i koji sa zakašnjenjem od 24 sata saznaju udarnu vest svih svetskih medija.Vi nikad nećete ostariti i nikad ne možete biti sami, dok ste takvi. Onima koji na život gledaju kao na neprekidnu žurku vreme ne može ništa.
Da dodam i ovo,a ako zbog toga bude ljutnje, neka bude, pretrpeću. Ne bih nikada poverovala ni to da je moguće da posle više od dve decenije braka postoje dvoje koji na način koji sam posmatrala ovih dana jedno drugom iskazuju emocije. Najuzvišenije.Sada mi je jasno zašto neki ne vole pesme. Nisu im potrebne jer u pesmama svakodnevno žive.
Ima jedan grad………
